Sve prolazi

:)

04.08.2018.

2d

Budim se tesko, kao da nisam ni spavala, a mozda i nisam. Odavno ne znam kako je to spavati normalno. Mislim da sama sebi stvaram ove misli, da sama sebe pokusavam unistiti. Razlog? Ne znam. Tesko je voditi bitke sa drugima, a jos teze sa sobom. Te bitke znaju biti bas krvave, zna dusa ostati u teskim oziljcima. Zelela sam da se pretvorim u hladnokrvnu osobu, koju nije briga za svet oko sebe, molila sam sve Bogove da mi uslise zelju, da ne budem ona mala ranjiva devojcica koja se rasplace zbog cvetica koji vene. Sad, nazalost sam ja postala taj cvetic, koji je lagano poceo da se susi od navale sopstvenih misli. Samo, da se razumemo, ja jesam kriva zbog ovog stanja, najvise sam ja kriva, ali ima tu krivice i drugih ljudi, pa cak i okolnosti. Zaboravila sam da vidim lepe stvari, da obracam paznju na sunce i da se radujem kisi kao nekad. Sad mi sve to smeta, sad se radujem noci, tom mraku koji me okruzi. Postojali su momenti u protekli nekoliko meseci gde sam mislila da krecem napred, ali sve je to stalo, i kao da mi se ponovo vraca onaj isti umor od ljudi i zelja za samocom, za tim mracnim delom u koji sam se plasila vratiti. Preterano razmisljanje svakog coveka odvodi u neke mracne dimenzije iz kojih je tesko vratiti se. Pocinjem ponovo osecati jak strah od ljudi, ne znam zasto sve mora biti ovako crno. Daj nek neko upali to svetlo jednom vec.